О књизи: 2009 / Алексеј Павлович Чапигин (1870-1937) - руски совјетски писац; рођен у Олонечкој губернији (сада Архангелска област) у сиромашној сељачкој породици. У младости је дошао у Санкт Петербург да ради. Почео је да објављује 1903. године, уз знатну помоћ Н.К. Михајловског и В.Г. Године 1913. објављена је његова збирка „Недруштвени“. Уследила је серија прича о становницима тајге „На лабудовим језерима”, у којима је писац испитивао однос човека и природе, као и прича „Бели манастир”. После Октобарске револуције објављене су две биографске књиге: „Мој живот” (1929) и „На стазама и путевима” (1930). Последње две деценије живота писца биле су посвећене историјској прози. Током октобра 1926 - јануара 1927. написао је историјски роман „Разин Степан“, који је имао значајан утицај на развој жанра руског епског романа. Године 1935-1937 објављена су четири дела новог романа Алексеја Чапигина „Људи који ходају” Први том ове публикације обухватао је први и почетак другог дела историјског романа „Разин Степан”, у чијем средишту је судбина Стенке. козачки син, бунтовник и народни „возач“. Живописна рекреација руске антике и широка употреба фолклора карактеришу стваралачки стил оригиналног руског писца.